PROLOG

Mi smo kometaisti, umetnička grupa.                                          

Stvoreni iz pepela elitizma, nastavljamo tradiciju naših očeva repatica. Ne smatrajte nas fatalistima, mi smo samo kometaisti, individualisti od mesa i duha. Umetnost smatramo beskorisnom, nas smatraju beskorisnima. Da li to znači da smo mi umetnost? Da.

Pišemo, crtamo, dišemo. Ne izvršavamo fiskalne obaveze, ne podležemo gravitaciji, upražnjavamo apsurd, stvaramo stojeći. Ne shvatamo kometu kao apsolutnu metaforu, svesni smo nje kao nebeskog tela sa repom, oplemenjeni strahom radujemo se životu. Fobijama menjamo predznak, adrenalin oslobađa.

Odbacujemo kontinuitet, kupamo se samo kada smo prljavi. Odričemo se prava na vlast, ali ne i privilegija koje ona nosi. Zalažemo se za slobodu umetničkog angažovanja i odlučno odbacujemo sve oblike cenzure. Sami pišemo, sami brišemo!

Urbanizaciju umetnosti smatramo neophodnom. Ne odbacujemo introvertnost kao krajnje sredstvo.

Mi smo solidarni. Među nama ima i onih koji ne znaju da crtaju, ali nećemo otkriti njihova imena. Priznajemo postojanje konzumenata, ali nas ostavljaju ravnodušnim. A zašto bi ih i voleli kada ih ne poznajemo? Niko od nas nikada nije video svog konzumenta.

Niko od nas nije video ni kometu!

Mi smo kometaisti!

 

O  ESTETICI

Ko je ružan taj je i glup!

Estetika jeste majka etike. Izmišljajući lepotu pravimo dobrotu od čvrstih materijala. Ružnoća je spoljna manifestacija zla. Lepota je krajnji cilj kome svi težimo, ali su nečija čula obmanjiva. Ono što je vama lepo nama nije, a ono što je nama lepo vama jeste.

Lepa su i mnoga odela. Najlepše je golo telo, ali to ne znači da je svako ko je go lep. Velika greška je posmatrati estetiku kao subjektivnu kategoriju. Ona postoji izvan ljudi, izvan vremena, ali je ima u prostoru (u muzeju).

Banalizacija estetike zove se kič. On je vrlo popularan kao najtrivijalniji pokušaj pravljenja lepog. Manifestuje se na razne načine: ono što je goblen za likovnu umetnost to su brkovi za čoveka. Ipak, kič ne treba posmatrati van konteksta umetnosti kao takve – da nema umetnosti ne bi bilo ni kiča. On je, praktično, umetnost prerasla u svoju negaciju.

Da razjasnimo sad uže kometaističko shvatanje lepote – ružnoće. Ko sebe smatra lepim taj nema ogledalo, a ko ima ogledalo i sebe smatra lepim, taj je lep. Ogledalo je potreban, ali ne i sam po sebi dovoljan uslov lepote. Mora da se bude i lep. Nema lepote bez ljubavi, ni ljubavi bez lepote. I ružan je lep, ko voli ružne.

Mi ne volimo, mi smo kometaisti!                                                                                                 

 

O  KNJIŽEVNOSTI

Samo debela knjiga je dobra knjiga!

Ko ne misli tako svađa se sa nama po slavama. Slave nisu za svađanje, ali ponekad moraš.

Književnost je kad se čita i piše, a nije kad se prepisuje. Ko prepisuje sa njim se ne svađamo, njega gađamo kompletom. Književnost ima puno vrlina, a samo jednu manu – piše svako ko hoće, a ne zna.

Dobra knjiga je kad čitaš pa ne znaš šta će da bude posle, a isto tako i kad pišeš a ne znaš šta ćeš posle da napišeš. Kad se setiš onda je gotovo. Ko nije zaboravan lako mu je da napiše kad se vrati kući. Mi jesmo, pa pričamo u diktafon.

Ne sme džabe da se čita. Džabe čitaš kad ne naučiš ništa novo i lepo. To nije knji-ževnost, to je čitanka. Skoro svi smo je čitali, ali se samo jedan nečega seća – Gvida Tartalje.

O poeziji mora da se kaže jedna stvar: ili se rimuje ili ne. Kad se rimuje onda je lepa i  možeš da se napiješ sam, a kad se ne rimuje onda moraš sa prijateljima. Poeziju svi pišu pa ih posle sramota da nekom čitaju. Nas nije, mi rimujemo sa lakoćom. Ne pišite poeziju pa da je posle drugom ne čitate, ali zato terajte one što pišu da pročitaju naglas. Što su pisali ako neće?

Mi čitamo i pišemo naglas!

Mi smo kometaisti!

 

O FILMU

Samo dosadan film je dobar film!

Film treba demistifikovati. Nisu ti ljudi ni veliki ni mali, skoro svi su kao mi. To je niz pokretnih slika koje se dopunjuju. Postoje samo dve vrste filma: nemi i japanski. Gledanje filmova preko video-rekordera je kao vođenje ljubavi sa gumenom lutkom. Filmovi se gledaju u bioskopu. Loša strana bioskopa je što svi ulaze, naročito ako ne radi ventilacija. Mi onda popravimo, ali propustimo film.

Špica je sastavni deo filma. Skoro sve špice govore o filmu, a nijedan film ne govori o špici. Zato mi ponekad gledamo samo špicu, ali nikad ne gledamo samo film. Ko ustaje pre kraja odjavne špice – smeta.

Ko prepričava film taj je filmski kritičar. Kritičar je za film važan manje nego ki-nooperater. Mi kinooperatere oslovljavamo sa čiko, a kritičare sa govno       

Važne su i kokice. Kokica je iskokano zrno kukuruza kokičara koje se jede slano i vruće. Ako vas neko pita: Šta je starije, kokica ili film?, vi ga slobodno pitajte: Šta je starije, kokoška ili jaje?

Sada je vek filma. Nama to nije staro. Nije ni mlado. Nama je važno da gledamo, i da je dosadno.

Zabavno ne gledamo!

Mi smo kometaisti!

 

O POZORIŠTU

Pozorište je gledanje radnje i slušanje priče uživo.

To je kao život, ali nikad nije sa-svim isto – ili je dosadnije ili je zabavnije. Kad je dosadnije to je neizdrživo, pa mora da se izađe. Dosadnije od života nije lako postići – mi to poštujemo, ali ne gledamo. Kad je zabavno mi se smejemo ili plačemo, ali skoro niko ne izađe. Kad nam se baš izlazi mi se smejemo na silu, pa nekako ostanemo. Zato je pozorište magično, smeješ se i na silu i stvarno. Neke devojke kažu da se mi smejemo iz snobizma, ali to nisu naši pigmalioni. Naši pigmalioni nas obožavaju, a kako i ne bi – mi smo ih stvorili.

Krunski dokaz da pozorište nije život je što skoro nikad ne idu u WC. A ako i idu onda je to iza. Ili je BITEF. Gde se teško nalazi karta to nikako nije život, to su reditelji i kritičari sa propusnicama. Poneki glumci im se uvlače pa idu i oni.

Pozorište je skoro mrtvo. Sve idu oni što ne razumeju, a i niko se više ne oblači sa ukusom. Pre su naše bake sve razumele, a i oblačile su se lepo. Jeste da je lako razumeti Nušića, ali ajd¢ se ti lepo obuci pa da ti se neko udvara u pauzi. Sada svi pišu jednočinke, kao da nikada nisu bili na pauzi i videli kako je to lepo.

Budućnost pozorišta je u izlasku na  trgove i ulice, i da se ne plaća karta. Uslov za to je podizanje opšteg obrazovanja na jedan pristojan nivo. Mi bismo rado pomogli, ali nemamo vremena. K¢o da mi nemamo naše pigmalione. Imamo ih više od dva, a manje od sto.

Mi ih ne brojimo!

Mi   smo kometaisti.

 

O  MUZICI

Muzika je sve što čuješ, a ne smeta ti puno. Ono što puno smeta je buka. Mi onda ugasimo, a ko ne ugasi kad mi kažemo taj mora da nas nije razumeo. Ne verujemo da bi smeo, nije valjda lud ako je gluv.

Ne moraš da čuješ da bi pravio muziku (Beethoven), ali moraš ako hoćeš da je slušaš (ona žena). Slušati muziku, a ne praviti je isto je kao jesti suv hleb, a pašteta ti u frižideru. Što slušaš ako te mrzi da praviš? Muzika je univerzalna, čuje se na svakom tranzistoru.

Na muziku i igraš. To je onda ritam, a on može biti brz i spor. Kad je brz zezaš se sa ortacima, a kad je spor miluješ ženu, ako ima. Ako nema, ti se ili sećaš pa ti žao, ili ugasiš pa te baš briga. Mi jednom nismo ugasili, pa se napili.

Neki slušaju muziku tako što puste radio, tek da nije tišina. Mi slušamo zato što smo muzički obrazovani. Skoro svi znamo da nacrtamo violinski ključ. Kad vidimo da  je neko pogrešno nacrtao mi se nerviramo i svuda ga tražimo da mu pokažemo, a ako ga ne nađemo kažemo njegovim drugovima. Ponekad crtamo i notu, ali ih ne znamo baš sve.

Kad pustiš muziku za rođendan mnogi se prave gluvi pa neće da igraju. A ne prave se gluvi kad  treba da jedu i piju? Takvih je mnogo, a nas malo.

Mi se ne pravimo!

Mi smo kometaisti!

 

O  SLIKARSTVU

Slikanje je kad imaš ideju i boje, pa slikaš. Mi imamo ideju, ali nemamo boje. Kad nabavimo boje mi ćemo da slikamo ceo dan, ako ih ranije ne potrošimo na bojenje vode koju posle sipamo u staklene flaše i tegle, pa skoro svi pitaju šta je to. Mi onda nekom kažemo, a nekom ne.

Kad vidiš šta je na slici to je realizam, a kad se ništa ne poznaje to je apstrakcija. Ne-moj neko da misli da može da slika apstrakciju, a ne zna da naslika jabuku takva kakva jeste. Ima i hiperrealizam, ali to je glup pravac. Ko hoće takvu sliku bolje mu je da se slika kod fotografa. Može i kod nas, ali mi smo malo skuplji.

Apstraktno je najlepše jer tu sam zamišljaš šta je to. Mi uglavnom zamišljamo da smo to mi, mada nas kustos ubeđuje da je slikar slikao nešto drugo. Jednom kad se napio priznao je da smo u pravu, ali sad se pravi da se ne seća. K¢o  da mi nismo snimili na diktafon.

Pre, kad nije bilo akademije, bolje su slikali. Sad ih pokvarila škola – ne treba učiti slikanje, to mora da se rodiš. Postoje i slikari koji jeftino prodaju slike iako su dobri. Razumemo da moraju da jedu, ali mi bi pre poklonili nego prodali jeftino.

Slikari koji pišu su mešetari, a pisci koji slikaju pa pokažu samo prijateljima su mu-ltimedia. Kad nama pokažu mi kažemo istinu: valja ili ne valja. Do sada nije valjalo, pa nam u poslednje vreme nešto ne pokazuju.

Mi smo iskreni!

Mi smo kometaisti!

 

O VAJARSTVU

Vajarstvo je kad praviš nekog od gline. Kad praviš nekog od blata to je nostalgija, mada neki proturaju tezu da je i to vajarstvo. Zaboravljaju da se od blata pravi samo glava, a od gline celo telo iako se i jedno i drugo mesi. Treba da se zna da nije sve što se mesi vajarstvo, nešto je i hleb.

Ljudi su oduvek vajali. Na početku i sada nisu umeli (Miloska Venera i ovo sada); umeli su samo u sredini (Mikelanđelo). Nije da mi ne volimo Milosku, ali prekratke su joj ruke i debela je. Imamo i mi jednu takvu drugaricu, ali nećemo da kažemo koja je.

Jeste da je za skulpturu dovoljan oblik, ali nama je žao što to nije u boji jer mi samo gle damo. Ne volimo da ih pipamo zato što su mnogo hladne i ne mrdaju se. Ona naša drugarica se isto ne mrda, ali je bar topla.

U vajarstvu je jasno izražen raskorak između sadržaja i forme. Kad nam je jedan vajar rekao šta mu znači skulptura mi se skoro svi smejali. Kako pečurka može da znači falus? Njima je sve falus, kao da je libido jedina stvar vredna umetničkog angažovanja. Mi smatramo da u vajarstvu forma mora proizilaziti iz sadržaja, kad nešto vidiš da odmah znaš šta je to, a ne da moraš da pitaš pa ti smešno. Nas zbog toga jednom izbacili iz muzeja, pa smo otišli na đevrek. Još je samo u pekari lepo vajarstvo, tačno znaš šta je šta, kao što je bilo u već pomenutoj sredini.

Mi volimo sredinu zato što je meka. Mi volimo koricu zato što je tvrda.

Mi smo tvrdi!

Mi smo kometaisti!

 

O  ARHITEKTURI

Arhitektura je kad crtaš kuću.

To nije kuća iz jednog poteza sa iksom koju crtaš kad je dosadno nego  kuća sa vratima i ogradom. U gradu je sve što te okružuje arhitektura, ne kažemo da je lepa, ali i ružno mora da se projektuje da ne bi palo. U našem gradu ima ružne arhitekture, a ima i dosta rupa. Ako te rupe popune lepom arhitekturom, svaka im čast.

Jedan grad je lep kad ima više lepe nego ružne arhitekture, ali nemoj sad da se opustite pa da su vam žene ružne. Opet grad neće biti lep jer kad idemo skoro svi gledamo u ženu, a ne u zgradu. Poneki gledaju i u zgradu, i to su arhitekte.

Arhitektura ne sme da bude kitnjasta, ali ni suvoparna. K¢o brkovi – samo su tanki dobri. Debela arhitektura podrazumeva kič i zato je ne treba podržavati u medijima. Treba sam zidati spomenik i staviti ga na Slaviju, tamo ionako ništa nema – samo pljeskavice. Skoro svi mislimo da su  pljeskavice ružna arhitektura, pa se iznerviramo i pojedemo. Posle neke boli stomak, pa ćute.

Ranije su postojali neki pokreti u arhitekturi koji su propali. Kometaizam nije pokret u arhitekturi zato što niko neće da mu mi crtamo kuću. Svi kažu: Jes, pa da bude sa iksom.Šta seru, k¢o da ne mogu da uđu kroz dimnjak!?

Ako su ovi što su projektovali Slaviju ar-hitekte, mi nismo. U filmovima arhitekta može da bude ko hoće, isto kao životu.

Mi nećemo!

Mi smo kometaisti!

 

O  BALETU

Kometaisti su ovladali pokretom.

Zbog prve pozicije, koja je osnovna, balerine hodaju kao patke. Mi volimo balerine jer skoro svi umemo da ih nacrtamo. Crtamo ih isključivo u kniksu jer je u pirueti isuviše teško.

Balet zahteva visok stepen discipline. Svi koji igraju balet imaju razne učvršćivače koji ih ne sputavaju u igri jer su oni navikli. Mi nismo navikli na suspenzore i zato ne igramo balet, a ne zato što ne znamo.

Balet  nije u boji, on je u pokretu i zvuku. Svi kostimi su crno-beli što pojačava asketizam i erotičnost dajući baletu metafizičku dimenziju. Sve je krajnje svedeno i zato se ponekad čini trivijalnim, ali to je samo privid – balet oplemenjuje. Zbog toga neki od nas misle da bi trebalo osnovati baletske sekcije po zatvorima i kasarnama, što bi bila i jedina mera naše socijalne politike.

Budućnost baleta je u mas-baletu. Svi treba da ga igraju na ulici i ne treba da ih je sramota ako im ne ide – balet se lako uči u školi.

Poneke balerine, a mi znamo koje, su esencijalna poetika. Ima i onih koje su smešne, ali su vrlo retke. Žarko bi želeli da pomenemo jednu balerinu, ali nećemo.

Mi nikoga ne pominjemo!

Mi smo kometaisti!

 

O EROTICI

Erotika je kad ti fluid teče.

Mi smo vrlo erotični, ali i moralni. Nikad ne spavamo sa ženama svojih prijatelja, osim kad nam priznaju da nas vole i budu nam dobar drug. To je onda seks, što nije isto što i erotika.

Erotika je kad zamišljaš, pa ti se ne ispuni. Može i da ti se ispuni, ali to sobom nosi određeni rizik demistifikacije. Skoro svi mislimo da je bolje da se ne ispuni nego da se razočaraš. Fantazija je makrokosmos erotike; čim vidiš golo telo to je mikrokosmos – gola činjenica začinjena mirisom. Ako nije, mi onda namirišemo. Probali smo mi i bez mirisa, ali to je rutina.

Erotika je uzbudljiva, a rutina dosadna. Da li je pornografija rutina? Da, i to mnogo dosadna, znate ono kad švabica stenje. Skoro svi ne znaju šta je perverzija. Mi znamo, to je krajnje svedena rutina. U erotici perverzije nema, tu je sve dozvoljeno.

Golo je erotika uz jedan uslov: ako si ga maločas video obučeno. Ako nisi, to je nudistička plaža. Tu se skida samo ko ne pita, a ko pita mi mu kažemo, pa ostane u kostimu. Ne sme se banalizovati u tolikoj meri, erotika mora ostati u granicama intime. Mas-erotika ne valja, nije to istorijski spektakl.

Erotika je umeće objedinjavanja čula. To je moć sa kojom se rađaš, a ko to nema pa uči neka se ne nada. Oni uče hemiju, pa greše. Nama to nije hemija, nije ni fizika, nama je to alhemija.

Mi ne učimo, mi znamo!

Mi smo kometaisti!

 

O  ŠALI I ZBILJI

Nama je skoro sve smešno.

Šala je starija od zbilje. Zbilja je nastala u Nemačkoj, kao i kobasica. Prelazni oblik između šale i zbilje je pošalica. Ona je nastala u Bosni. Da nije viceva o Muji i Hasi nama bi sve bilo smešno.

Neprekidno usavršavanje vodi strogoći, a dostignuto savršenstvo neozbiljnosti. Posle neozbiljnosti dolazi šala. Treba oštro razgraničiti šalu od sprdnje. Sprdnja je neumesna, a šala smešna. Nekima je i sprdnja smešna, ali to je pogrešno. Šalu je lako smisliti onom ko je duhovit, a ko nije bolje neka i ne pokušava. Zanimljivo je da su i sprdnja i pošalica zbilja, a vicevi i anegdote surova zbilja. Mi ne znamo nijedan vic, ali znamo jednu anegdotu o Pikasu koju svi znaju. To je dokaz da su anegdote opšte mesto.

Zbilja se sastoji iz jednog, a šala iz više delova. Osnovni delovi šale su situacija i smeh. Situacija je nepredvidivi i neponovljivi period vremena koji za posledicu ima smeh. Neki misle da kao posledica situacije mogu nastati i suze, ali mi mislimo da ne. Možda je to zato što smo kometaisti, ali nismo sigurni da je baš zbog toga.

Šala je mnogo  ozbiljnija stvar od zbilje. Svaka budala može da misli da je ozbiljna, a samo retki znaju da su šaljivi.

Mi smo šaljivi!

Mi smo kometaisti!

 

O STRAHU  I FOBIJAMA    

Mi se skoro svega plašimo.

Ne plašimo se samo Čkalje, on je smešan.

Strah je vremenski period koji protekne od spoznaje situacije do nervne reakcije. Najveći strah proizvodi najburniju reakciju – kad skroz osediš. Kad jednom osediš ti na to oguglaš. Kad smo bili mali mi smo se prepali Čkalje, pa ga se zbog toga sada ne plašimo. Ko se bar jednom nije usr¢o Čkalje taj ne zna šta je strah.

Fobije su strahovi od nečega. Najgori oblik je paranoja – strah od ničega (strah od svačega). Najrasprostranjeniji oblici fobija su klaustrofobija i ksenofobija. Mnogi ne znaju šta je gore, pa su ponekad zbunjeni. Mi znamo da je gore kad ne smeš da se voziš liftom. Ponekad smo klaustrofobični, ali ne baš svi. Svi nismo ksenofobični, to je fobija radničke klase.

Strah je zdrav za decu i odrasle, a fobije štetne. Mala deca diraju bube, ona ne znaju za strah. Odrasli se pretvaraju da se ničega ne plaše, ali zašto onda ne diraju bube? Priznajemo da je neustrašiv samo onaj ko pred nama pipne bubu i gurne ekser u šteker. Mi barem priznajemo da ne pipamo.

Strah i fobije su lice i naličje spoznaje. Strah je lice, a fobije naličje. Mi smo kukavice, ali nismo fobičari. Kukavica je i ptica koja svoja jaja trpa u tuđa gnezda. Mi ne trpamo jaja, ali ih se plašimo i zato ih jedemo.

Mi smo jajojedi! Mi smo kometaisti!

 

O NOVIM  ČLANOVIMA

Novi članovi su nužno zlo o kome svaki ozbiljan umetnički pokret mora da razmišlja. Nama ne trebaju, ali ko misli da je kometaista slobodan je da pokuša. Neka ne očekuje ništa više od lepljenja plakata i kićenja naših prostorija pred Božićne praznike, jer kometaisti smo samo mi. Neki od nas ne misle tako, ali skoro svi mislimo.

U to ime odlučili smo da oformimo odeljenje za prijem novih članova. U tom odeljenju niko od nas ne želi da radi, iako je dobra plata. Ne prodaju se kometaisti za sitne pare. Ipak, ako želite da uplatite veću svotu novca učinite to na žiro račun: 40811-620-8-17580770-14-45-11338-0 (Komercijalna banka).

Mi govorimo ko su kometaisti bez obzira na eventualno, mada malo verovatno poricanje. Kada mi kažemo ko je kometaista on jeste; kada kažemo ko nije – nek¢ se taj ne sekira. Insistiramo na moralnoj podobnosti – ne primamo ružne, glupe i debele. Ali ako neko od nas u međuvremenu podeblja, to se ne računa. Nama je, u stvari, debela samo koža.

Skoro svi mislimo da novih članova neće biti, a ako ih i bude, pa šta ako ih ima. Nama je to k¢o da ih i nema.

Mi smo se već učlanili.

Mi smo kometaisti.

 

APPENDIX

 

O KOMETAIZMU

Kometaizam je sve što hoćete da kažete, a ne znate.

O ŽIVOTU

Život je isto što i kometaizam, samo kraće i dosadnije.

O LJUBAVI

Ljubav je jedinstvo suprotnosti: blagostanje i svetski bol.

O MRŽNJI

Mržnja je poricanje kometaizma i potvrda Darvinove opšte teorije o evoluciji.

Neko je nastao od majmuna.

Mi nismo! Mi smo kometaisti!

 

© VOJISLAV TODOROVIĆ & MILOŠ  B.MLADENOVIĆ,   2000.

 

 

Advertisements